Zombi proleter

Jedan svijet

ULIČNI RATOVI U RUSIJI: Antifašisti protiv fašista – borba na život i smrt

Moskovski hardcore bend "What we feel" čitavu deceniju  deo su antifašističke supkulture ruske prestonice i aktivno učestvuju u uličnim sukobima i drugim oblicima borbe protiv neonacističkih grupa. Informacije iz prve ruke o stanju u ruskom društvu, naročito njegovim potkulturama, retko procure i u ruske, a kamoli strane medije. Zato donosimo intervju sa dečkima iz benda koji je napravljen 2013. godine za vrijeme njihovog gostovanja u Novom Sadu.


Intervju je originalno objavljen u drugom broju časopisa "Margina" kojem se zahvaljujemo za njegovo ustupanje i svakako pozivamo sve naše čitatelje da čitaju "Marginu".

Također sve pozivamo na zagrebački koncret, na kojem će uz "What We Feel", nastupiti i njihovi prijatelji "Moscow Death Brigade" koji sviraju angažirani antifašistički rap. Lokalnu podršku će im dati zagrebački bendovi "Intrigue" (hardcore) i "Fetbojsi" (hip-hop).
Koncert će se održati u AKC Medika 20.11.2014.

U zemlji u kojoj je sve predimenzionirano, i sukobi Antifa aktivista i neonacista imaju oblik pravog, brutalnog, „podzemnog“ rata. Trenutno je, prisilno, uspostavljeno primirje, jer se država žestoko obračunala s vođama neonacističkih bandi, odgovornih za ubistva oko 200 ljudi. Međutim, borba ni izbliza nije gotova, u Putinovoj Rusiji koja, polako i sigurno, tone u srednji vek. Priču iz prve ruke čuli smo od članova moskovskog HC benda What we feel.

Za početak, predstavite nam svoj bend. Kada ste i kako počeli da svirate?

Okupili smo se krajem 2005. godine i već gotovo 9 godina sviramo u istoj postavi. Tek ove godine promenili smo bubnjara, jer je momak koji je dosad svirao s nama prešao u jedan malo komercijalniji bend. Svi smo pre toga, na neki način, bili deo skinhed, metal ili pank scene, a udružili smo se kako bismo se suprotstavili neonacistima, koji su se u to vreme brutalno obračunavali sa pankerima. Taj ulični rat traje još od 1999. i nasilje na ulicama bilo je redovna pojava. Ali od 2000. godine, kad je u tuči u jednom klubu nožem ubijen jedan neonacista, situacija se znatno pogoršala. Nakon tog ubistva, neonacisti su brutalno odgovorili pank zajednici učestalim napadima, naročito u Moskvi. Međutim, tokom naredne dve godine, nasilje se proširilo i na okolinu. Tada smo shvatili da treba da organizujemo profesionalniji bend. Na moskovskoj sceni, u to vreme, bilo je svega nekoliko pank bendova, što znači da je svega stotinak ljudi činilo tu zajednicu. Bend smo osnovali nas petorica – iz Moskve, Sankt Peterburga i Rjazanja. Osnovni cilj bio nam je da sačuvamo našu muzičku scenu i našu supkulturu od neonaci „invazije“, jer se oni, godinama unazad, zaista svugde infiltriraju. Kod nas postoji „white power rap“, „nazi ska“, „nazi hardcore“, a ranije su čak i na koncertima apolitičnih pank bendova polovinu posetilaca činili neonacisti. Naravno, to je podrazumevalo i nasilje na koncertima, jer neonacisti ne vole pankere. Naš bend, zajedno sa još nekima osnovanim 2004, bio je među prvima koji su se organizovali radi suprotstavljanja uvlačenju neonacista u naše redove. U početku je to bilo jako opasno, jer nismo imali nikakvu podršku. Čak su i ljudi iz pank supkulture smatrali da treba da ostanemo neutralni, kako ne bismo imali problema. Međutim, nemoguće je bilo biti neutralan, jer su nacisti na svirkama napadali čak i ljude koji uopšte nisu bili antifašistički aktivisti, već obični studenti, ljude koji su dolazili isključivo zbog svirke. Za neonaciste tuča je zabava. Oni su dolazili na kocerte samo da bi, iz čista mira, prebili 15-20 klinaca. Neretko se dešavalo da ljudi posle koncerata završe u bolnici.

Zašto ste se odlučili za HC?

Dolazimo iz Antifa okruženja u kom je prevladavala mešavina oi i hardcore zvuka. Tu zajednicu činilo je stotinak ljudi – oko 30-40 skinheda, 30 hardcore muzičara i dvadesetak studenata i drugih klinaca. Shvatili smo da agresivna muzika kao što je hardcore najbolje izražava naš stav. Počeli smo sviramo u Moskvi, ali su se svirke, na koje je dolazilo oko stotinak ljudi, održavale tajno. U aprilu 2006, desio se strašan zločin. Na izlasku iz metroa ubijen je mladić Aleksandar Rjuhin, koji je bio pošao u klub na našu svirku. Sedmorica neonacista presreli su ga i zadali mu 25 uboda nožem, od kojih je poslednji dobio pravo u srce. On je bio običan student, čak prilično sitan momak s naočarima. Malo pre toga, u novembru 2005, u Sankt Peterburgu ubijen je i antifašistički aktivista Timur Kačarava. Ova dva događaja za nas su predstavljala prekretnicu. Počeli smo da snimamo album, ali u nekoj atmosferi beznađa. Svirali smo i pevali kao da nam je to poslednje u životu i bili smo spremni na sve. Nekoliko nedelja ranije desio se još jedan užasan događaj. Jedan momak iz naše zajednice zatekao je bombu ispred vrata svog stana. Zapravo, našao je kutiju na kojoj je bio nacrtan kukasti krst i pisalo je nešto u stilu „smrt Jevrejima“. Kad je pokušao da je skloni, shvatio je da je unutra bomba i pozvao je policiju. Oni su odmah rekli da je to lažna bomba, pa je jedan policajac pokušao da podigne kutiju, ona je eksplodirala i raznela mu ruku i jedno oko. Nakon toga, naš drug se sklonio iz Rusije na godinu dana. Mi se tada nismo povukli, odlučili smo da sviramo koliko je to moguće, uprkos svemu, i pripremili smo se za najgore. Album je odisao atmosferom straha, nasilja, represije, ali i hrabrosti. Napravili smo ga od sopstvenog novca i stavili na internet da može da se skine besplatno. I odjednom – postali smo popularni. Čudan je taj osećaj – naša moskovska Antifa muzička zajednica brojala je svega stotinak ljudi, ali album su preslušali i ljudi iz drugih gradova. Imali smo oko 6.000 pregleda. Tako je počela da se širi antifašistička supkulturna scena u Rusiji i broj ljudi u toj zajednici skočio je na 200, pa na 300 itd.


PROBLEMI ZBOG ZAKONA O EKSTREMIZMU

Prvi album izdali smo 2006. godine, kada smo organizovali i militantnu aktivističku grupu u Moskvi, koja je kasnije podeljena na više grupa – SHARP (Skinheads Against Racial Prejudice), RASH (Red and Anarchist Skinheads) i Punk Resistance Group. Oterali smo neonaciste sa pank-rok svirki i zatvorili smo vrata za nacipank bendove. U Moskvi je naša scena sada najjača. Međutim, u međuvremenu, država je počela da nam pravi probleme, nakon donošenja Zakona protiv ekstremizma 2009. Po tom Zakonu, ekstremistom ili teroristom smatra se svako ko radi nešto što je protiv Vlade, a pod tim može štošta da se podrazumeva. Ipak, sada u Moskvi imamo oko 3.000 aktivista, u Sankt Peterburgu oko 1.000, a u nekim drugim gradovima od 100 do 300 ljudi. Dakle, imamo svoju mrežu u koju je uključeno i mnogo bendova. 

Zbog čega ste u jednom periodu prestali da svirate i zašto ste opet nastavili?

Kao što sam rekao, Zakon protiv ekstremizma donesen je 2009. Zvaničan stav Vlade bio je da u našoj zemlji ne može biti fašizma, jer smo mi to zlo pobedili još 1945. A ako nemamo fašiste, kako onda možemo imati antifašiste? Nas taj Zakon u početku nije mnogo pogađao, jer naše akcije niko nije shvatao ozbiljno. Naravno da bi ozbiljno shvatili ubistvo, ali tuča je pred zakonom tretirana kao običan huliganizam, bez obzira na razloge zašto je izbila. Nasuprot nama, neonacisti su ubijali. Do te godine oni su već ubili oko 200 ljudi, od kojih su većina bili ilegalni imigranti, ali bilo je među žrtvama i dvadesetak ljudi iz Antifa, ne samo najmlađih aktivista, već i novinara, kao što su bili Stanislav Markelov i Anastasja Baburova. Nakon tih zločina koji su odjeknuli u medijima, Vlada je shvatila da u Rusiji postoji teroristička ekstremistička neonacistička mreža i otad su zaista mnogo učinili u borbi protiv njih. I dalje imamo mnogo neonacista, ali je država uspela da uništi njihovu strukturu.

Međutim, kad su uništili njih, okrenuli su se borbi protiv nas. Tokom 2009. godine održali smo 10 svirki u Rusiji i na svakoj smo imali problema s policijom i tajnom službom. Čak smo pokušali da organizujemo i tajne koncerte na kojima bi se okupilo oko nekoliko stotina antifašista. Međutim, uvek bi došla po dva autobusa policije za suzbijanje nereda, saobraćajaca, obične policije i tajne službe. Mi u Rusiji nemamo skvotove, samo komercijalne klubove u kojima možemo da nastupamo i moramo da platimo za organizaciju koncerta. Mi to uspevamo jer je zajednica velika. Ali, zamislite sad situaciju, sve je spremno za koncert i onda se gazdi komercijalnog kluba pojavi dva autobusa policajaca. Naravno da to nije bezbedno za publiku, jer se dešavalo da nasumično hapse ljude, uzimaju im otiske prstiju i stavljaju ih na listu ekstremista. A to znači da već sutra možete biti izbačeni s posla ili s univerziteta.

Tada smo odlučili da prestanemo, jer je represija od strane Vlade bila stvarno velika i protiv toga nismo mogli da uradimo apsolutno ništa. Hapsilo se za najmanju sitnicu. Bilo je slučajeva da su ljudi uhapšeni zbog nekog izgreda i dobijali su nesrazmerno veliku kaznu. Na primer, jedan momak osuđen je na dve godine zatvora zato što je udario pripadnika obezbeđenja u klubu. Čak je i taj momak iz obezbeđenja svedočio da nije bio povređen, da mu je ovaj zadao samo jedan udarac, ali, uprkos tome, momak je osuđen na dve godine zatvora. Dakle, odlučili smo da prestanemo da sviramo kako ne bismo i mi zaglavili u zatvoru. To je bilo 2010. Imali smo dve turneje po Nemačkoj i nakon toga smo prestali.


POVRATAK NA MUZIČKU SCENU

Dve godine kasnije, stvari su se, ipak, malo promenile. Prošle godine odlučili smo da se ponovo okupimo, iako se mnogo toga u međuvremenu promenilo u našim životima i sada svi imamo više obaveza, porodicu, posao, kredite, sad nam je mnogo teže. Ipak, ne želimo da menjamo postavu, veoma smo dobri prijatelji i svašta smo prošli zajedno. Odlučili smo da sviramo godinu dana, pa da vidimo šta će biti. Dva su osnovna razloga zbog kojih smo odlučili da ponovo sviramo. Prvo, da pomognemo porodici našeg prijatelja Ivana Kuhortskoja koga su neonacisti ubili 2009. Razgovarao sam s njegovom majkom i bakom i objasnio im da imam ideju kako da iz tog užasnog događaja izvučemo nešto za opšte dobro, jer su se stvari u međuvremenu promenile i mi u ovom trenutku možemo da privučemo pažnju većeg broja ljudi, da ih obavestimo o tome šta se tačno desilo. Tako se rodila i ideja da napravimo film. One su pristale, jer je Ivan bio jedan od najvažnijih i najboljih ljudi u našem pokretu, obezbeđivao je koncerte i bio uvek u direktnoj akciji. Drugi razlog zbog kog smo odlučili da ponovo sviramo jeste želja da održimo koncert u Moskvi. Zabranu sviranja dobili smo 2009. i tada nam je rečeno da više nikad nećemo svirati u Moskvi, jer smo na crnoj listi. Međutim, to nije bilo zvanično. Nisu imali na osnovu čega da nam zakonom zabrane da sviramo, ali nas je na crnu listu stavila tajna služba. To je značilo da možemo promeniti ime ili organizovati tajnu svirku, ali u Moskvi nikad nećemo dobiti dozvolu da organizujemo svirku za 500 ljudi. Nismo ni pokušali bilo šta da organizujemo tajno, jer smo znali da će oni svakako saznati sve što planiramo, i tada smo odlučili da prestanemo. Kada smo, 26. oktobra ove godine, posle četiri godine organizovali koncert u Moskvi, ispred kluba su došla četiri autobusa policajaca, uključujući i odred za suzbijanje nereda. Međutim, u međuvremenu, mi smo postali mnogo jači i uticajniji. Kad je policija došla, vlasnik kluba im je rekao: „Ovde je večeras koncert. Sve je uredno plaćeno, imamo dobar odnos sa ovom ekipom, znamo čime se bave. Ako su zabranjeni zakonom, pokažite nam zvaničan papir. Ako nisu, pustite nas da održimo svirku.“ Naravno, održali smo koncert i prikazali film o Ivanu. Bio je to neverovatan osećaj – svirati u svom gradu nakon četiri godine zabrane.

Povratak nam se isplatio. Od početka godine zaradili smo oko 20.000 evra od prodavanja majica, od koncerata i turneja. Svirali smo u Minsku pred 1.100 ljudi i svi su bili u čudu, jer u Minsku nikad nije održana svirka za više od 500 ljudi. Bilo je tu ljudi iz Moskve, Ukrajine, Nemačke, Poljske, Češke. Zaista smo se potrudili da sve organizujemo mnogo profesionalnije i u tome smo očigledno uspeli. Sada smo se predstavili i nekim novim generacijama kojima nije poznata ta atmosfera straha u kojoj smo mi počinjali. Dovoljno je da vide koncert i već imaju utisak da su uvučeni u neku neverovatno zanimljivu, herojsku priču. Naravno, nakon svirke uglavnom su zainteresovani da kupe majice, a mi od tog novca pomažemo Ivanovoj porodici ili ga koristimo u neku drugu korisnu svrhu.


PRISILNO PRIMIRJE U ULIČNOM RATU

I da zaključim priču o tome zašto smo prestali da sviramo i zašto smo se sad opet okupili. Mnogo puta odgovarao sam na to pitanje u Francuskoj, Nemačkoj i drugim evropskim zemljama. Ljudi se tamo čude i pitaju „šta vama država u stvari može?“ Oni koji nisu iz Istočne Evrope jednostavno ne razumeju da država može sve. Mi smo prestali da sviramo jer nismo hteli da ljudi budu hapšeni na našim koncertima. Koncerti su tu da se zabavimo, razgovaramo, razmenjujemo informacije, a ne da ljudi budu hapšeni, odvođeni u zatvor i stavljeni na listu terorista. Ipak, vremena se menjaju, Vlada sad ima druge brige i prema nama su se postavili u stilu „radite šta znate, samo nemojte da palite Putinove slike na koncertu“. Da li se bezbednosna situacija sada, četiri godine kasnije, promenila?

Da li ljudi sada mogu mirno da dođu na vaš koncert i da se vrate bezbedno kući? 

Situacija je mnogo bolja, ali i sada uvek postoji opasnost, jer Moskva je puna budala. Zvanično, u Moskvi je registrovano 10.000-15.000 neonacista, ali nezvanično ja mislim da ih ima između 30 i 40 hiljada. Poređenja radi, nas je samo 3.000. Vlada je učinila mnogo da uništi te grupe i u poslednjih 5 godina uhapšeno je 50-60 neonacističkih vođa. Specijalci koji su učestvovali u tim akcijama, imali su odrešene ruke da pucaju ako ovi pokušaju da beže. Tako je uništeno neonacističko podzemlje. Danas je biti naci više moda nego što je to neko iz istinskog ubeđenja. Nadamo se da se situacija neće opet pogoršati. Oni su ranije imali puške, granate, bombe, a mi samo noževe i automatske pištolje. Zamislite sad koliko je ovo apsurdno – vi samo želite da održite koncert, da predstavite svoj novi album, a oni postave bombu. To se desilo na nekoliko koncerata, ali su, srećom, ispali glupi pa nisu eksploziv napravili kako treba. U Moskvi je 2010. uhapšena čitava jedna grupa neonacista, nakon što je otkriveno da su planirali da postave bombu na jednom pank koncertu. Napominjem da to nije bio antifašistički koncert, nego obična pank svirka. Tajna služba ih je otkrila i pohapsila dve nedelje pre planiranog događaja. Osuđeni su na po dvadesetak godina zatvora. Da napravim još jedno poređenje s prethodnim periodom – ranije su neonacisti bez problema upadali na svirke da bi tukli pankere. Onda im se jednom desilo da im je tako uzvraćeno da su oni bili ti koji su završili na urgentnom sa ozbiljnim povredama. Tada su odlučili da napadaju, jednog po jednog, po kućama ili da prave sačekuše. Međutim, Vlada to smatra terorizmom. Tuča može da prođe kao običan huliganizam zbog kog se dobija godinu dana, ali za organizovan napad možeš da odležiš i 20 godina. Mislim da su i oni tada prelomili. Shvatili su da mogu da se tuku po svirkama i rizikuju da završe u bolnici ili zatvoru, a mogu i da sede negde i opušteno piju pivo. Dakle, trenutno kod nas vlada status quo. Niko ne želi da se tuče. U stvari, nije da mi ne želimo, ali to bi bila Pirova pobeda. Nije da se bojimo i čak verujemo da smo mi sada jači, ali cena bi bila velika. A mi smo normalni ljudi, nismo neki militantni tipovi kojima je zadovoljstvo da se tuku. Mi smo obični pankeri koji vole muziku, jer smo i potekli s muzičke a ne političke scene. 


PODELE MEĐU ANTIFAŠISTIMA

Antifašisti u zemljama zapadne Evropi podeljeni su u više frakcija koje često nisu u dobrim odnosima. To je, na primer, slučaj u Nemačkoj. Kakva je situacija u Rusiji? Naša situacija je najsličnija onoj u Poljskoj, ali ima dosta sličnosti i sa situacijom kod vas. Mi smo mnogo putovali i video sam kako je u raznim zemljama. Ranije, 2006, 2007. i 2008. bilo je drugačije, svi su bili zajedno. Sad je čak i kod nas, otkad nemamo toliki pritisak, došlo do podela – SHARP i RASH se međusobno ne vole, pankeri ne vole skinse, ovi sa hardcore scene ne vole nikog itd. Međutim, podele kod nas nisu tako ozbiljne kao u Nemačkoj. U svakoj grupi ima po nekoliko zagriženih, ali to nije toliki problem. Ozbiljan neprijatelj ujedinjuje ljude. Jednom prilikom učestvovao sam na jednom velikom sastanku na koji su došli čak i ljudi iz SAD i Kanade. Svako od nas predstavljao je situaciju u svojoj zemlji. Ukrajinac je govorio pre mene i rekao je da u Kijevu ima stotinak antifašista, nabrojao je kad je ko ubijen, koliko je kad ljudi završilo u bolnici ili u zatvoru i zaključio je da ih država nikako ne podržava. Onda sam ustao ja i rekao da je kod nas situacija manje-više ista, ali su brojke nekoliko puta uvećane, jer je veća zemlja, pa samim tim i naša mreža. A onda je ustao tip iz Austrije i rekao da je za njih najveći problem to što njihova Vlada ne dozvoljava gradnju džamija. To ilustruje koliko je različita naša situacija. Mi se trudimo da informišemo i aktiviste iz zapadnih zemalja o svemu što se kod nas događa. Od 2007. organizujemo turneje po Evropi, u trajanju od po dve nedelje. U svakoj zemlji pokazujemo članke, intervjue, kratke filmove ili prikažemo neku TV reportažu o našoj situaciji. Kad smo 2007. i 2008. imali prezentaciju u Nemačkoj, ljudi su plakali, bili su šokirani onim što su čuli i videli. 

Kakav je sastav ljudi sa ruske Antifa scene?

Naša Antifa zajednica je ogromna i podrazumeva i političku i muzičku scena, o kojoj mi možemo najviše da pričamo jer je to naš teren. Kao što smo rekli, ta scena je stara desetak godina, tako da oni koji su na početku imali 20 sada imaju 30, prosek godina se, dakle, povećava. Nekad je prosek bio 20, sad je 26-27 godina. U Moskvi, antifašisti su većinom ljudi s muzičke scene, a i oni koji su u međuvremenu prešli u politiku uglavnom su i sami odatle potekli. Među aktivistima ima više muškaraca – čak 70 %. Ovo zaista nije seksizam, ali ne želimo žene u uličnim borbama, jer je kod nas situacija stvarno brutalna i vodi se pravi rat. Ima žena koje su spremne da uzmu nož i krenu u borbu jedan na jedan, ali nema ih mnogo. Cenim sve što žene mogu da učine za naš pokret, ali direktne akcije su prebrutalne. Gledano sa strane, stiče se utisak da su se neonacisti u Rusiji infiltrirali svugde, čak i u supkulture koje su originalno bile antifašističke, a, naravno, i u politiku. Šta obični ljudi misle tome? Rusi su danas, nažalost, desničarski nastrojeni i većinom su veliki vernici. Čak i naši roditelji nekad imaju rasističke komentare tipa „jebeni Jevreji“, „jebeni Kavkažani“... To je kao neka vrsta ludila, ne može da se objasni. Imamo toliko problema s kriminalom, zagađenošću, korupcijom, ali svima su glavni problem gejevi. Naši roditelji nam govore: „Za šta se vi borite? Za jebene gejeve, za koncerte na kojima se drogirate, za ilegalne imigrante?“ Sa ilegalnim imigrantima zaista postoji veliki problem. Po nekim procenama, od 20 miliona ljudi u Moskvi, 5 miliona su ilegalni imigranti. Oni rade najbednije plaćene poslove i žive u nehumanim uslovima. Ako ih neko ubije – nikom ništa, jer ti ljudi ne postoje na papiru. Situaciju u Rusiji mogu slobodno da uporedim s Rimskim carstvom. Imamo robove, građane i patricije, odnosno bogatu klasu koja živi od prodaje nafte. „Mercedes“, za godinu dana, samo u Moskvi proda više luksuznih modela nego u celoj Nemačkoj. U Rusiji ne postoji srednja klasa, samo bogataši i sirotinja koja veruje svemu što vidi na televiziji. Dakle, njihova logika je prosta – Putin je dobar, Vlada je loša, bogataši su negativci, a gejevi i ilegalni imigranti su glavni razlog zašto živimo tako bedno. Mi se, naravno, borimo protiv toga, ne želimo da situacija ostane takva. Trudimo se da objasnimo ljudima svoje ideje koje su manje popularne od onih koje prodaju neonacisti. 


RUSIJA TONE U DESNI EKSTREMIZAM

Ruski neonacisti su jako glupi, jer i dalje kao simbole koriste kukasti krst i pozdrav „Sieg Heil“, a sve to u zemlji u kojoj se ljudi još sećaju Drugog svetskog rata i u kojoj je u svakoj porodici neko poginuo u tom ratu. Međutim, ako bi izbacili tu nacističku ikonografiju i objasnili narodu da oni samo hoće da najure ilegalne imigrante i gejeve i da povrate moć ruskom carstvu, u tom slučaju podržalo bi ih 70 % stanovništva. To su sve Putinovi glasači. Mnogo puta sam čuo da na Zapadu govore da je Putin diktator, međutim istina je da ljudi glasaju za njega, jer oni u aktuelnoj situaciji u Rusiji ne vide ništa nenormalno. Zato je moguće da u Vladi, policiji, tajnoj službi imamo ekstremne desničare, čak i bivše neonaciste. Oni koji su kao klinci na koncertima pozdravljali nacističkim pozdravom, sa 30 godina počeli su da grade karijere. Neonacisti sad imaju više novca, jer ih podržavaju biznismeni koji su potekli iz njihovih redova. Rusko društvo je većinom desničarski nastrojeno i svake godine situacija je sve gora i gora. U ruskim medijima mogu se naći podaci da čak 90 % Rusa podržava zakon koji zabranjuje takozvanu gej propagandu. 

Zvuči kao da je Vlada „frizirala“ podatke, ali zapravo su tačni?

Da, to je istina. I nije reč samo o starijim ljudima. Čak i mladi, pa i oni koji putuju u inostranstvo, koriste internet, mnogo čitaju, čak i ti ljudi i dalje misle da je biti gej nenormalno. Od velikog je značaja to što crkva ima ogroman uticaj. Crkva je kod nas nešto kao državna mafija. Oni, na primer, prodaju votku i cigarete bez poreza na promet. Prošle godine izbio je veliki skandal kad je ruski patrijarh Kiril uslikan sa satom vrednim 30.000 evra. Ta fotografija je izašla na sajtu crkve, a onda je brže-bolja skinuta, u Photoshopu je sat uklonjen, pa je ta obrađena fotografija ponovo stavljena na sajt. Međutim, naravno, mediji su već preneli sliku. I kad smo o tome razgovarali sa svojim roditeljima i uopšte njihovom generacijom, oni su nam uzvratili da ne paktujemo sa đavolom, jer će nam se Bog osvetiti ako loše pričamo o crkvi. Kod nas je čak i inteligencija desničarski orijentisana. Dakle, ne samo radnici i sirotinja, nego i intelektualci. Vlada bi morala da učini nešto protiv toga, ali ona čina baš suprotno – trude se da podrže te ideje. Kad se desio skandal s bendom Pussy Riot, društvo se oštro podelilo. Jedni su se pitali zašto je to što su uradile toliki problem, a drugi su bukvalno pozivali na smrtnu kaznu. Mogli su se čuti komentari tipa „treba ih spaliti na Crvenom trgu“. Moj utisak je da se survavamo u srednji vek i mi tu sad ništa ne možemo. Ostaje nam jedino da se odselimo, ali mi to ne želimo. 

Da li organizacije za ljudska prava imaju ikakav uticaj u Rusiji?

Problem je u tome što se većina tih organizacija finansira iz inostranstva, i to uglavnom iz SAD, a one su ruski neprijatelj broj jedan. Prošle godine sve nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva zakonom su zabranjene. Ukoliko imate nevladinu organizaciju čiji je osnovni izvor finansija u inostranstvu, ne možete da delujete u Rusiji, jer ste potencijalni plaćenik američke tajne službe. I većina građana to podržava. U takvoj situaciji kakav uticaj uopšte mogu da imaju organizacije za ljudska prava? 


NEONACI SUPKULTURE

Kako je došlo do toga da su neonacisti preuzeli neke supkulture koje su u osnovi bile antirasističke?

Naša Vlada propagira ideju koja se baš dobro primila kod mladih – beskompromisni patriotizam i snažna vera u veliko rusko carstvo. A kad mladi poveruju u takvu jednu ideju, onda počnu da prave i muziku u tom stilu, sve to ide zajedno. Hip-hoperi su počeli da pišu tekstovi u stilu „Russia über alles“, „volim Rusiju“, „mi smo belci“, „Rusi su najbolji“... Omiljeni slogan kod nas je sad „Rusija Rusima“. Naravno, neonacisti se u tome prepoznaju i dolaze na svirke tih bendova. Muzičari zarade novac, ljudi dobiju ono štu su hteli da čuju i svi su srećni. Sada naci pank i HC bendovi nemaju nikakvu moć. Ljudi su počeli da idu u inostranatvo, imaju prilike da pročitaju mnogo članaka na internetu, vide i čuju da je sada aktuelan samo levičarski hardcore, neonacisti jednostavno ne mogu sa tim da se identifikuju. Sa hip-hopom je situacija drugačija, jer je ta vrsta muzike karakteristična za rusko društvo. U tom muzičkom žanru vrti se dosta novca, na koncerte dođe i po 3.000 ljudi. Međutim, u Rusiji je najmoćnija od svih supkultura fudbalska i strašno je što je 99 % ljudi iz tog sveta desničarski orijentisano. Nisu baš svi neonacisti, ali većinom jesu. U Moskvi imamo 7 klubova, od kojih 6 igra u prvoj ligi i svi okupljaju oko sebe desničarsku ekipu. Na primer, logo kluba Torpedo podseća na nacistički simbol, a njihovi navijači na utakmicama pozdravljaju sa „Sieg Heil“. Apsurdno je što nekad, uprkos rasističkim stavovima, moraju da pozovu u svoje redove ljude kavkaskog porekla, jer su oni poznati kao dobri u tučama, pa su im potrebni na njihovoj strani. Problem je u tome što oni nisu dovoljno beli, pa izmišljaju kako imaju italijansko ili srpsko poreklo. 

Da li su huligani povezani s neonaci scenom?

Između njih postoji snažna veza. Huliganska scena je sad u modi, a da bi mogli da „ostanu u modi“ ne smeju da se zamere Vladi. Zvanično, nema veze između njih, ali nezvanično da, samo što je naci scena mnogo radikalnija. To je kao kad bismo uporedili vezu između komercijalnog pank-roka i naše scene. Oni nikad neće reći da smo direktno povezani, jer niko ne želi da bude doveden u vezu s radikalnim pokretima, zbog toga što ako ispolitizuješ koncerte – izgubićeš novac. Na huliganskoj sceni pokušano je da se naprave levičarske grupe, ali zasad imamo samo neke apolitične huligane i neke navijače koji podržavaju timove iz kavkaskog regiona. Ali i tamo ima fašističkih navijačkih grupa, oni se zovu Kavkaz Pride. 

Kažete da se sada osećate bezbednije na koncertima, ali i dalje nosite maske. Zašto?

To nam je ostalo od onog vremena kad je svako mogao da nađe bilo čiju sliku na internetu, da ode u policiju, plati i dobije sve informacije o toj osobi. Možda sad nije toliko loša atmosfera, ali smo nekako sigurniji ako se mnogo ne pokazujemo. Ne želimo da nas prepoznaju, recimo, na poslu, gde ima i neonacista, ne želimo da nas jednog dana samo pojede mrak. Spremni smo i dalje na sve, nosimo oružje, ali radije ćemo izbeći da budemo napadnuti. Zato je bolje nositi masku ili jednostavno ne dozvoliti slikanje na svirkama. U protivnom, slika bi mogla da se pojavi na raznim desničarskim sajtovima. Pre nego što im je država uništila internet mrežu, neonacisti su na svojim sajtovima objavljivali podatke o antifašistima, pisali o tome kako se pravi bomba itd. I za to je policija u početku govorila da su „fake“ sajtovi, sve dok nije pobijeno 200 ljudi i dok nisu postavljene bombe u nekoliko crkava, pošto ima nacista koji su protiv hrišćanstva i veličaju neku staru rusku tradiciju života u šumi. 


SLIKA O NEONACISTIMA – OD ARIJEVACA DO SERIJSKIH ZLOČINACA

Više puta ste pomenuli da je dosta potpuno neutralnih ljudi stradalo kao kolateralna šteta u neonacističkim zločinima. Šta se dešavalo ranije sa počiniocima tih zločina i kakva je situacija sad? Objasnićemo na konkretnom primeru koji smo pomenuli na početku razgovora. Kad je, dolazeći na naš koncert, u aprilu 2006, ubijen Aleksandar Rjuhin, policija i tajna služba rekle su da apsolutno ne znaju kako da se postave u tom slučaju i nisu pokazali nikakvo interesovanje da ga reše. Mediji se takođe nisu mnogo zanimali za tu priču. Preneli su samo da je jedan mladić ubijen i da je dobio 25 uboda nožem, ali to nije bilo ništa spektakularno jer se takve stvari svakodnevno dešavaju u Moskvi. Zato smo unajmili advokata Stanislava Markelova, koga su, nažalost, neonacisti ubili tri godine kasnije. On je pronašao vezu u tajnoj službi i zainteresovao ih za slučaj, pa su oni otkrili trojicu iz grupe ubica. Ti tipovi dobili su po 3-4 godine zatvora, a suđeno im je samo za huliganizam, tačnije za to što su ubijenom mladiću isekli odeću u tuči, kao da ga nisu ubili tim istim noževima. Mi smo pokušali da sve to prenesemo običnim ljudima, jer oni ni ne znaju koja je razlika između antifašista i fašista. Potrudili smo se da privučemo pažnju javnosti i zaista smo zadobili simpatije nekih medija. 

Zahvaljujući našem velikom trudu, svako sledeće ubistvo propraćeno je sve glasnijim i glasnijim reakcijama. Nisu uvek u pitanju bili samo sukobi između antifašista i fašista. Uhapšena su, na primer, dvojica tipova odgovornih za 52 ubistva. Oni su, inače, bili naizgled obični tipovi, ikonopisci, a jedan od njih je bio i pripadnik jedne neonacističke organizacije. Zamislite sad ovo – jedan deo dana slikate ikone u crkvi, onda uzmete nož i krenete da ubijate. Ubistvo poslednje žrtve video je jedan policajac, koji je odmah pozvao pojačanje i tada su uhapšeni, inače bi nastavili da ubijaju. Stalno sam se pitao kako je moguće biti toliko bezosećajan, poput robota, oni su bukvalno bili mašine za ubijanje, lišene svega ljudskog. A među njihovim žrtvama nisu svi ni bili kavkaskog porekla. Dakle, ne može se reći ni da su se držali nekog, uslovno rečeno, nacističkog sistema. Vlada je tek tada konačno shvatila da imamo problem i mediji su konačno počeli da ponavljaju: „zločini neonacista“, „neonacisti su ubili čoveka“, „neonacisti su odgovorni za zločin“ itd. Tek tada su ljudi poverovali da u našem društvu postoje i takvi likovi. Jer oni su dotad fašiste doživljavali kao arijevce koji se bore protiv ilegalnih imigranata za dobrobit celog društva, a onda, odjednom, ispliva da su oni, u stvari, teški zločinci. I ispostavi se da oni podmeću bombu u „McDonald's“, gde gomila ljudi, običnih Rusa, jede svakog dana. E, to se već ljudima nije dopalo. Dosta dokumentarnih filmova je snimljeno o onim neonacističkim grupama koje ne zanimaju ni muzika ni fudbal, samo ubijanje. Recimo, neki američki autori snimili su film o jednom kampu za obuku neonacista. To je posebno bilo interesantno nemačkoj publici kojoj smo prikazali film kad smo bili na turneji. Iznenadili su se kad su videli kukaste krstove, tipove s maskama i oružjem. Kad se sve to vidi, ostavi jači utisak nego kad se o tome pročita. Bilo je i slučajeva da su se neonacisti međusobno ubijali. Na primer, u jednoj grupi posumnjali su da jedan od njih sarađuje s policijom i ubili su ga. Jedan novinar s ruske televizije Kanal 4 došao je do snimka na kom se vidi kako grupa neonacista reže njegovo telo na komade, dok pevaju nacističke pesme iz Drugog svetskog rata. Tada su čak i oni koji dotad nisu ništa zamerali fašistima rekli „ovo je stvarno previše“. Nama je drago što smo doprineli da naša Vlada ozbiljno shvati ovaj problem.


NEIZVESNI PLANOVI ZA BUDUĆNOST

Kažite nam nešto više o povezanosti s nemačkom scenom.

Naš bend dobio je 2007. ponudu od jedne male muzičke kuće iz Berlina, koja nas je i ranije podržavala i pomagala nam oko nekih koncerata. Oni su nam ponudili da nam organizuju turneju po Nemačkoj i to ne samo da sviramo, nego da održavamo i tribine, da pričamo o našoj situaciji, da prikažemo filmove. Mi smo prihvatili, jer nam je stalo da sviramo po Evropi, pre svega zbog toga što nam je uvek potreban novac da bismo pomogli nekom od naših ljudi. Išli smo u Nemačku, Francusku, Češku, Švajcarsku, Poljsku i svugde su se ljudi zainteresovali za rusku scenu, tako da smo, na neki način, otvorili vrata i drugim ruskim bendovima. Tako naša scena postaje veća i moćnija. Nemci su mnogo učinili za nas i veoma smo im zahvalni. Ponekad se ne razumemo baš najbolje zbog različitih mentaliteta, ali imali smo 120 svirki na evropskim turnejama, većinom u Nemačkoj, i ljudi su se sad zainteresovali i za našu muziku. Ranije su dolazili samo da bi podržali naš pokret. Za nas je to velika stvar, pogotovo što pevamo na ruskom. 

I za kraj, recite nam kakvi su vam dalji planovi. 

Ove godine uradili smo baš mnogo. Snimili smo nove pesme, prvi put nakon 2009. godine. Doduše samo tri, ali dali smo sve od sebe. Svirali smo u Moskvi, završili smo film o Vanji. Krajem novembra sviramo sa bendom The Opressed, a posle toga verovatno ćemo opet napraviti pauzu. Moramo da odlučimo čemu ćemo se posvetiti u budućnosti – porodici, poslu, našoj supkulturi. Ali čak i ako bend više ne bude postojao, ova godina bila je baš dobar završni korak. Ipak, ne mislimo da se trajno rasturamo, nastavak naše muzičke priče ostavićemo za neki budući period, kad budemo imali više vremena.

Mada, u Rusiji ne možete baš mnogo planirati. Možda sutra izbije revolucija, nuklerani rat, svi budemo zbrisani – kod nas je sve moguće. Nadamo se najboljem, a pripremamo se za najgore.

 

Autor: mati nikenen